„Ко уме да се радује, има чему да се радује. Радост је привилегија оних који скромно мисле о себи, а лепо о животу.“ (Душан Радовић)

„Не мора дечји писац писати и за одрасле. Он треба да пише зрело и добро, као за одрасле. Његова слика и језик морају бити поетски и дубоки. Они морају садржавати истине и ставове, искуство и мисаоност зрелих и паметних људи.“ (Душан Радовић)

„Песништвом за децу не могу се бавити писци који немају духа. Недуховити људи не могу знати шта је смешно. Због тога они мисле да је смешно и оно што они пишу. Не могу се играти са децом људи који немају смисла за игру.“ (Душан Радовић)

„Нико боље не познаје људе од уметника. А то драгоцено знање стиче се драматичним познанством са самим собом. Смислио сам и епитаф за мој случај: Много је више разумео него што је знао.“ (Душан Радовић)

На данашњи дан, тачно пре сто година, у Нишу је рођен књижевник и новинар Душан Радовић, зачетник модерне српске поезије за децу. Поред поезије писао је прозу, драме, хумореске, афоризме, радијске и телевизијске сценарије… Уређивао је новине за децу, програме за децу на Телевизији Београд, а био је и уредник у редакцији дечјег програма Радио Београда. На радију Студио Б годинама је будио слушаоце култном емисијом „Београде, добро јутро“ и уносио топлину у наше животе. Тако је једног јесењег јутра 1975. са врха Београђанке приметио: „Нема живота на Месецу, нема на Марсу. Онолика Венера, па и на њој пустош. А на Вождовцу кукуриче петао, позно јесење цвеће отворило очи, пробуђена деца плачу, неко изашао у двориште и чисти ципеле. Неко се негде закашљао… Када бисте причали неком у васиони, не би вам веровао: на Вождовцу има живота, лепог, малог, скромног, али правог. Родио се нови дан. Честитајте једни другима. Радовали сте се и мањим успесима.“ Већ у својој првој збирци песама 1954. године обратио се деци са: „Поштована децо“. Никада се није обраћао деци са висина, нити снисходљиво, његово песништво је ослобођено од дидактичности и сладуњавости. Говорио је: „Ако смо научили децу да мисле, онда смо их оспособили да се сналазе у различитим животним ситуацијама, не литерарним, него животним.“ По њему се зову неке предшколске установе, основне школе, позориште за децу (Мало позориште „Душко Радовић“, Београд), а од ове године и једна књижевна награда за најбоље дело из области књижевности за децу носи његово име. Од дечачких дана волео је фудбал, па се са радошћу сећао првог званичног светског првенства у фудбалу 1930. у Уругвају, када је имао осам година, а наша репрезентација била трећа на свету. Голман наше репрезентације Милован Јакшић који је био и књижар издао је сликовницу о том првенству. Када је био болестан отац му је донео баш ту књижицу… Сећао се: „Чини ми се да је то једна од првих књига коју сам добио од свог оца, и мислим да је она имала велики значај, пре свега када се ради о мом односу према фудбалу, а вероватно нешто мало и кад се ради о мом односу према књигама…“