Дете – заштитник планете
27. новембар 2022.„Ко уме да се радује, има чему да се радује. Радост је привилегија оних који скромно мисле о себи, а лепо о животу.“ (Душан Радовић)
29. новембар 2022.ЛАЗА КОСТИЋ, НА ОДЛАСКУ
Лебдим лаган изнад животног обиља
Које се слегло у седамдесет лета
Онога који је кренуо из Ковиља
На све четир стране варљивога света,
Од Лазе Петровог, до мртвог поета.
Овај што над Бечом сад светли ко астрал,
Са Дунђерскима је седао за астал
И Јелену, њихово најмлађе чедо,
Обасипо пажњом, сав алав и ласкав,
Не знајући да се погибељи предо.
Она, коју слутим да ћу опет срести
На небу, та мала нимфа кратковека,
Постаде владарка срца му и свести
Од првога трена па ево довека.
Воздигну песника из болног човека.
Где је та ноћ кад сам Руварца дозвао
У снове и када га нисам познао.
Не беше то онај мени знани Коста
Овај се Коста до костура срозао
И загробног света било му је доста.
Не ода ми тајну има л васкрснућа.
Ускоро ћу сам да сазнам куда идем
И где ће Ленки и мени бити кућа
И како одавде до тамо да стигнем
И да л је смрт варка, ил занавек гинем.
Проклео сам себе једном својом песмом
И живео сам међ јавом и несном,
Од кад је Јелена променила светом,
Дружио се само са римом удесном
И разговарао с Богомајком светом.
Сад сусрет с њом чекам као оног дана
Кад смо ко пар ишли да гледамо „Ђида“,
Стајах испред њеног новосадског стана
Изађе заносна, ал са сенком стида
Испод шеширића, ко слика са зида.
Седосмо у ложу њенога театра,
Ту не беше никог да нас не посматра,
А ја јој колено дотакох тад својим
И узнесе ме на небо њена ватра.
Тој се ватри надам и док овде стојим.
