Не дам те… крај је кад ја кажем
10. maj 2022.
Meђународна награда за књижевност „Александар Тишма“
11. maj 2022.
Мала књига са великом поруком која ће дуго остати у срцима читалаца.
Зар ово није најбоље од свих животних доба, размишља један старац посматрајући свог унука, тај дечак је таман довољно велики да разуме како свет функционише, али је и даље довољно млад да одбије да то прихвати.
Деда и Ноа седе на клупи и разговарају. Испод клупе расте зумбул, а то је цвеће које је бака гајила у својој башти. Деда и Ноа могу да разговарају о свему. О животним питањима, како оним најбитнијим, тако и оним успутним. Деда покушава да се сети како се заљубио у баку и како ју је изгубио. Још увек може да је замисли поред себе и плаши се оног дана када је се више неће сећати.
Деда увиђа да се свет који познаје сада мења. Зато жели да остане ту на клупи са Ноом, где је мирис зумбула и даље јак. Али успомене је све теже призвати, па су деда и Ноа сада приморани да науче како да ураде оно најтеже: да се растану.
Онако како то само он уме, Фредрик Бакман овде даје нежан приказ борбе старог човека да задржи своје најдраже успомене, као и начина на који његова судбина утиче на његове најближе.
„Писана са разумевањем и саосећањем, ова дивна прича подсећа нас на то да су свакодневне ситнице често наше највеће благо.
