Конкурс за награду „Богдан Чиплић”

Банатски културни центар расписује конкурс за новоустановљену књижевну Награду „Богдан Чиплић” за најбољи прозни рукопис на српском језику. 

Награда се установљава у знак сећања на Богдана Чиплића, књижевника, преводиоца и управника Српског народног позоришта (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). 

Рукопис у Word документу (до 100 А4 страна, Times New Roman 12) заједно са контакт подацима аутора (мејл, адреса, телефон, кратка биографија) послати на: bogdanciplic@gmail.com 

Конкурс је отворен од 5. 8. 2021. до 25. 8. 2021. године. 

Жири ради у саставу: Радован Влаховић, књижевник и директор Банатског културног центра, (председник жирија), мср Милана Поучки и мср Ненад Станојевић. 

Резултати конкурса биће објављени до 15. 9. 2021. године. 

Награда победнику конкурса подразумева објављивање рукописа у издању Банатског културног центра до краја 2021. године. 

Конкурс се реализује уз подршку Општине Нови Бечеј.  

Детаљна биобиблиографија богдана чиплића
(izvor: www.snp.org.rs) 

ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.).  На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп.

БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959.

ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. И, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. В 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.