Орден првог степена
15. februar 2023.
На данашњи дан, пре 197 година, основана је најстарија српска књижевна, културна и научна институција
16. februar 2023.
Провела је живот скоро у тајности, а дела у дванаест књига красе домаћу књижевност. Оставила је траг и учинила српску књижевност лепшом, тематски и мисаоно богатијом. А имала је ретко име за ово поднебље у то време крајем 19. века – Исидора.
Остало је забележено да се родила у Мошорину 16. фебруара 1877. године у кући Љубице и Данила, општинског бележника. Крстио ју је брат Ђуре Даничића, поп Зоља, а кум био тадашњи уредник новосадске “Заставе”, др Милан Ђорђевић. Стога се може закључити да јој је некако од рођења било предодређено да се бави књигом. А она не само да се бавила књигама, већ је и унапредила њене садржаје. Често је знала да жали над судбином исте: “Наш свет воли свакодневно да поједе добар ручак. Зими, недељом, и сарму. Кад ли ће тако заволети књигу?”
Провела је детињство у Земуну, тадашњој Аустроугарској, непрестано жудећи за светлима Калемегдана и Београда. Много времена је посвећивала школовању и образовању. Прво је завршила Вишу женску у Новом Саду, потом Учитељску у Сомбору, па Виши педагогијум у Пешти. Просветним радом је почела да се бави у Панчеву, где убрзо постаје управитељ Више девојачке школе. Неко време проводи у Шапцу, а 1909. је животни пут одводи у вечно жељени и вољени Београд. И то Београд калдрмисаних улица, учесталих балова, кафанама препуних књижевника и глумаца, препуних позоришта.Међутим, ништа од тог бурног живота не занима младу Исидору. Дане проводи преводећи, пошто је савладала многе језике, а затим и пишући, те јој 1913. године излази прва књига под називом “Сапутници”.
У то време букте балкански ратови и на Исидорину несрећу у свеопштем лелеку, крви и смрти на сваком кораку, њено дело бива лоше дочекано од стране критике. То је није омело да гаји радост у срцу. Упркос свему, путује у Норвешку где налази дуго тражени мир и тишину. Тамо, у земљи бајки, проводи своје најлепше дане, ужива у шумама и фјордовима, диви се људима и ирвасима. Преко дана обучена у бунду скија непрегледним падинама, увече уз топлу пећ дружи се са патуљцима из дечјих књига.
Тај период њеног живота је и период њене брачне среће. То је био једини пут када је признала да има мужа. Сама себе понекад назива госпођом Стремницком. У то време 1913. године пише из Осла издавачу Цвијановићу у Београд: “Недавно сам јавила картом да ми се муж разболео, и да што пре идемо одавде. Још нисмо отишли. Емилу је било доста рђаво (он је прележао раније запаљиви реуматизам и има од тога времена срчану ману), а затим кад се опоравио било нам је жао да оставимо ову дивну земљу. Ја ћу просто умирати од једне носталгије више.”
У делу “Писма из Норвешке”, које се у Београду појавило 1914. године, уобличила је сву чежњу коју је осећала за том вољеном земљом: “Северно осветљење не само да ти светли, оно те гледа и види као неко око. Оно ти раставља чуло од душе, да јача буде страст гледања, вид почиње да живи једним одељеним животом, једном страсном загледаношћу, и ти осећаш како сунце диже цео свет у неки простор где се кроз кристални ваздух њихају сребрне кадионице, и пуше се раскошне боје које нису ваздушне варке.”
Опет греше критичари, на челу са ретко погрешивим Скерлићем. Међутим, умна Исидора ни ово не узима за зло. Баш напротив, у неколико наврата је писала о величини и непролазности Скерлићевој, уочи годишњица његове преране смрти. По завршетку Првог светског рата, умире јој муж. Остала је сама у друштву главобоље, усмерена једино на неисцрпни рад, усамљеност и болести. Једино што је могло да је покрене била су летња путовања у Рим, Беч, Праг, Париз и Лондон.
Докторирала је у Берлину, сарађивала у часописима, излазе јој значајне књиге: “Ђакон Богородичине цркве”, “Из прошлости”, “Кроника паланачког гробља”… Све ово је ишло у прилог Богдану Поповићу да је предложи у Српску академију наука. Искрено захвалну Исидору бојкотују неки академици, јер не желе жене у Академији. Без обзира не све, ушла је у тај “храм бесмртника”. И то на главна врата – постала је прва жена академик. Остало је забележено да је заодовљство било слушати њене речи из приступне беседе.
Скромна и обична, каква је увек била, жури да се што пре оправда писмом Васи Стајићу у Нови Сад: “Ја сам скромна, сива фигура, нисам боља од других; не волим значке и поворку која иде напред. Мени је дакле Академија приредила збуњеност велику…”
За време друге окупације Исидора је кришом издала три књиге и поделила их пријатељима. Са слободом су процветала и њена дела. Књиге по успеху достижу једна другу: “Записи о моме народу” (1948), “Његошу” (1951), “Говор и језик” (1956), “Мир и немир” (1957)…
Живела је скромним, скоро испосничким животом, често дане проводећи само на комаду хлеба и чаши воде. За одмор није знала. По отоману вечито растурени списи, полице претрпане књигама које је куповала новцем од пензије. Хонораре је или враћала или поклањала. Мучена несаницом, ноћи је проводила у писању и читању, у превођењу са девет језика, куцала је сама на писаћој машини… Знање које је поседовала објашњавала је у разговору за новине: “Не питате по коју цену? Да сам имала обичну, нормалну људску срећу, да сам имала породицу, дете неко даровито, шармантно дете, посветила бих се њему. Можда бих кришом плакала, уздисала за овим, оваквим животом? Али, овако…”
Остало је забележено да се родила у Мошорину 16. фебруара 1877. године у кући Љубице и Данила, општинског бележника. Крстио ју је брат Ђуре Даничића, поп Зоља, а кум био тадашњи уредник новосадске “Заставе”, др Милан Ђорђевић. Стога се може закључити да јој је некако од рођења било предодређено да се бави књигом. А она не само да се бавила књигама, већ је и унапредила њене садржаје. Често је знала да жали над судбином исте: “Наш свет воли свакодневно да поједе добар ручак. Зими, недељом, и сарму. Кад ли ће тако заволети књигу?”
Провела је детињство у Земуну, тадашњој Аустроугарској, непрестано жудећи за светлима Калемегдана и Београда. Много времена је посвећивала школовању и образовању. Прво је завршила Вишу женску у Новом Саду, потом Учитељску у Сомбору, па Виши педагогијум у Пешти. Просветним радом је почела да се бави у Панчеву, где убрзо постаје управитељ Више девојачке школе. Неко време проводи у Шапцу, а 1909. је животни пут одводи у вечно жељени и вољени Београд. И то Београд калдрмисаних улица, учесталих балова, кафанама препуних књижевника и глумаца, препуних позоришта.Међутим, ништа од тог бурног живота не занима младу Исидору. Дане проводи преводећи, пошто је савладала многе језике, а затим и пишући, те јој 1913. године излази прва књига под називом “Сапутници”.
У то време букте балкански ратови и на Исидорину несрећу у свеопштем лелеку, крви и смрти на сваком кораку, њено дело бива лоше дочекано од стране критике. То је није омело да гаји радост у срцу. Упркос свему, путује у Норвешку где налази дуго тражени мир и тишину. Тамо, у земљи бајки, проводи своје најлепше дане, ужива у шумама и фјордовима, диви се људима и ирвасима. Преко дана обучена у бунду скија непрегледним падинама, увече уз топлу пећ дружи се са патуљцима из дечјих књига.
Тај период њеног живота је и период њене брачне среће. То је био једини пут када је признала да има мужа. Сама себе понекад назива госпођом Стремницком. У то време 1913. године пише из Осла издавачу Цвијановићу у Београд: “Недавно сам јавила картом да ми се муж разболео, и да што пре идемо одавде. Још нисмо отишли. Емилу је било доста рђаво (он је прележао раније запаљиви реуматизам и има од тога времена срчану ману), а затим кад се опоравио било нам је жао да оставимо ову дивну земљу. Ја ћу просто умирати од једне носталгије више.”
У делу “Писма из Норвешке”, које се у Београду појавило 1914. године, уобличила је сву чежњу коју је осећала за том вољеном земљом: “Северно осветљење не само да ти светли, оно те гледа и види као неко око. Оно ти раставља чуло од душе, да јача буде страст гледања, вид почиње да живи једним одељеним животом, једном страсном загледаношћу, и ти осећаш како сунце диже цео свет у неки простор где се кроз кристални ваздух њихају сребрне кадионице, и пуше се раскошне боје које нису ваздушне варке.”
Опет греше критичари, на челу са ретко погрешивим Скерлићем. Међутим, умна Исидора ни ово не узима за зло. Баш напротив, у неколико наврата је писала о величини и непролазности Скерлићевој, уочи годишњица његове преране смрти. По завршетку Првог светског рата, умире јој муж. Остала је сама у друштву главобоље, усмерена једино на неисцрпни рад, усамљеност и болести. Једино што је могло да је покрене била су летња путовања у Рим, Беч, Праг, Париз и Лондон.
Докторирала је у Берлину, сарађивала у часописима, излазе јој значајне књиге: “Ђакон Богородичине цркве”, “Из прошлости”, “Кроника паланачког гробља”… Све ово је ишло у прилог Богдану Поповићу да је предложи у Српску академију наука. Искрено захвалну Исидору бојкотују неки академици, јер не желе жене у Академији. Без обзира не све, ушла је у тај “храм бесмртника”. И то на главна врата – постала је прва жена академик. Остало је забележено да је заодовљство било слушати њене речи из приступне беседе.
Скромна и обична, каква је увек била, жури да се што пре оправда писмом Васи Стајићу у Нови Сад: “Ја сам скромна, сива фигура, нисам боља од других; не волим значке и поворку која иде напред. Мени је дакле Академија приредила збуњеност велику…”
За време друге окупације Исидора је кришом издала три књиге и поделила их пријатељима. Са слободом су процветала и њена дела. Књиге по успеху достижу једна другу: “Записи о моме народу” (1948), “Његошу” (1951), “Говор и језик” (1956), “Мир и немир” (1957)…
Живела је скромним, скоро испосничким животом, често дане проводећи само на комаду хлеба и чаши воде. За одмор није знала. По отоману вечито растурени списи, полице претрпане књигама које је куповала новцем од пензије. Хонораре је или враћала или поклањала. Мучена несаницом, ноћи је проводила у писању и читању, у превођењу са девет језика, куцала је сама на писаћој машини… Знање које је поседовала објашњавала је у разговору за новине: “Не питате по коју цену? Да сам имала обичну, нормалну људску срећу, да сам имала породицу, дете неко даровито, шармантно дете, посветила бих се њему. Можда бих кришом плакала, уздисала за овим, оваквим животом? Али, овако…”
Музика јој је била насушна потреба, а друштво младих људи нешто у чему је највише уживала. Многи млади писци су јој долазили на разговор, знала је сваки њихов написани ред и препоручивала им да урањају у богатство Вуковог “Ријечника”. И сама је умела да по недељу дана тражи одговарајућу реч. Фотографисање није волела, зато и нема много забележених тренутака ове велике књижевнице. Она је то овако видела: “За мене није бал, ни фотографисање, ни парада. За то постоје Лолобриђиде. Ја не волим публицитет. Од мог рада остаће само оно што вреди, ако нешто вреди?”
Последњи пут се појавила у јавности уочи свог осамдесетог рођендана. Умрла је две године касније, 5. априла 1958. године и скромно је сахрањена на Топчидерском гробљу. Наследника није имала, па је имовина припала општини Савски венац, а књиге, писаћи сто и још неке кућевне ствари смештене су у Универзитетској библиотеци. Међу њима је и стари зидни сат који и даље откуцава тачно време.
