Саопштење

НАГРАДА ЂУРА ЈАКШИЋ СТЕВАНУ ТОНТИЋУ

Ове године, када се награда Ђура Јакшић  додељује тридесетседми пут, на адресу организатора Народне библиотеке Ђура Јаккшић стигао је завидан број оних песничких књига које су конкурисале за најбољу. Услов је био, осим квалитета, да књига буде објављена прошле године на српском језику.

И ето, ове године стигло је чак 68 књига од бројних издавача који су имали храбрости и мудрости да своје поверење дају, у овим тешким временима у којима живимо, управо песницима. Било је заиста тешко и захтевно од толико добрих књига одабрати ону најбољу.

Организатор послова око награде Ђура Јакшић – Народна библиотека Ђура Јакшић  из Српске Црње, поверио је посао стручног рецензирања и одабира лауреата Драгану Јовановићу Данилову, Срђану Орсићу и Марији Шимоковић(председник).

На састанцима жирија који су одржавани електронским путем у три маха,  анализиране су пристигле књиге, извршен је шири, потом ужи избор да би се после трећег састанка одржаног 20. маја искристалисао победник, добитник овог високог признања. Најлепше у свему је да се до лауреата дошло једногласно.

 Дакле овогодишњи добриник награде Ђура Јакшић је :

Стеван Тонтић

са књигом „Опсада мога Ја“

у издању     београдског Архипелага

 Честитамо издавачу, и жао нам је што не можемо да обрадујемо добитника награде који више није међу нама. Сигурни смо да би био врло поносан што је поред  Љубомира Симовића, Војислава Деспотова, Радмиле Лазић. Матије Бећковића, Драгана Јовановића Данилова, Душка Новаковића и иних он постао добитник овог високог признања које носи име нашег великог песника.

Удем, неуморно идем,

Заборављајући да ми је крст

Одавно израстао из крви и меса

На погрбљеним леђима.

Вучем свој први благослов

Према посљедњој станици

Пише у својој песми „Крштење“ објављеној у књизи која је управо добила награду Ђура Јакшић – наш лауреат Стеван Тонтић.

Стеван Тонтић рођен је 1946. године у Санском Мосту. Преминуо12. фебруара 2022. У Новом Саду. Између та два датума писао је поезију, прозу, есеје, критику и преводио са немачког језика. У његову биографију уписује се његова борбеност почев од  студентских протеста 1968.  Да би крајем осамдесетих и почетком деведесетих иступао против срљања у грађански рат. О ратним страхотама које су обележиле његов живот и поезију у доброј мери пише у „Сарајевским рукописима“, књизи преведеној на више језика.

Његова највећа голгота почиње када је,  веран својим приницима, уверењима и осећању правде – одбио да служи у босанско муслиманској армији. Последице су биле тренутне – гоњен је да копа ровове на првој линији фронта. Тај фражилни, суптилни, танани дух чије тело је страховито патило приликом сваког и најмањег напора. Тада је искључен из чланства Удужења кљижевника БиХ у који се више никада не враћа. Јануара 1993. године успева да илегално изађе из Сарајева и стигне у Београд, одакле ће крајем исте године кренути на позив немачких писаца и преводилаца у Берлин. Остао је ту наредних девет година као избеглица без запослења.

За свог живота објавио је на десетине књига песама које су превођене и награђиване широм света.  Имена награда рећи ће вам колико су га ценили они који се у књижевност разумеју не само код нас већ на ширем плану. Набројимо само неке награде : Шантићева, Змајева, Ракићева. Награда Баварске академије лепих уметности Хорст Бинек, Награда града Хајделберга, Чешка књижевна награда, Међународна награда Сарајевских дана поезије, Кочићева, Антићева, Душан Васиљев, Кочићево перо, Рајнер Кунце у Немачкој, Дисова награда и многе друге.

Видим, смрт се разраста у мени.

 Добро се ту одомаћила,

Топло јој је на мом огњишту…

Ако се чини да није са мном

У сваком своме трену

Знам да се ушуњала

И у моју сјену

Пише Тонтић у својој песми „Смрт и ја“ објављеној у  књизи „Опсада мога Ја“ награђеној наградом Ђура Јакшић.

Стеван Тонтић завршио је у Сарајеву студије филозофије са социологијом. Био је пре рата уредник у издавачкој кући. После егзила у Немачкој и кратког боравка у Сарајеву настанио се у Новом Саду где је и окончао свој овоземаљски пут.

Мало је рећи да ће иза њега остати дубоки траг који је начинио у југословенској и српској књижевности .

Вријеме је ништа, вели песник, постоје тренуци.

Још много тренутака је било пред њим јер тај осетљиви сведок и жртва времена у којем је живео исписао је свој трагични доживљај света понајвише у Сарајевским рукописима и Опсади мога Ја. У визури његове поезије свет је више налик паклу него рају. И он је прошао тај пакао, његов лирски субјект је са свим сензорима какве један истински песник има проживео голготу. И никада је, то видимо кроз његову поезију, није могао преболети.

Против зла и времена зла борио  се љубављу лирског субјекта и Божјом љубављу успостављајући густо ткање поетичког ткива између стварности и сна. Његов стих је лапидаран и казивање увек јетко. У дијалогу који води са великим темама увек има са његове стране оног одстојања које би могло да се назове уздржаношћу са примесама цинизма. Ипак, разговор у песми је био увек начин на који је саопштавао своја питања. Колико је био тих и без много речи у приватном животу, толико је у песми говорио сведено, лапидарно и снажно.

Његов стални саговорник-Смрт пролази кроз скоро сваку песму као сенка без које ствари губе тежину постојања. Његово Ја из „Опсаде мога Ја“ бори се снажним одговорима који долазе из најдубљег бића лирског субјекта против људког зла, против  разочарања у свет, против надируће агресије и свирепости сваког дана који му, мрву по мрву одузима дах. Песник дрхти и супроставља песму болу и мукама, злу и  искривљености вековних правила, људској спремности да уништи, убије, силује, обезвреди.

Тонтићева песма је снажна, у тренутцима најтежих животних ситуација он се држи песмом за оно мало живота који му дају, за оно мало зрака који му још нису истиоснули из плућа, за оно мало здравља које му још нису отели својом мржњом и бескрупулозношћу. Око њега се стеже обруч пакла, али он стално поезијом снажног интегритета захвата у најтеже теме, бори се са неминовношћу слутећи њено приближавање.

У савременој поезији Стеван Тонтић је на завидном месту. Сигурно ће сада када је крајем живота заокружио свој поетски глас, неминовно, доћи и бројне праве валоризације његовог дела.

 Ars longa, vita brevis. Живот је пролазан, уметност вечна.

Жири у саставу:

Драган Јовановић Данилов, Срђан Орсић, Марија Шимоковић (предс)